-
Растко Немањић је рођен између 1169. и 1175. године, у Расу, у најистакнутијој српској средњевековној владарској породици. Био је најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање и Ане Немањић; светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Сматра се једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца.
-
Када је напунио 15 година, Растку је отац поверио на управу хумску област (Хум или Захумље). О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Растко није стално боравио у својој области већ је из очевог двора одлазио само повремено. Управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања.
-
У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Његова заокупљеност књигом коју истичу биографи свакако није опште место житија. На основу дела које је оставио закључује се да је поред јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, Лествицу Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела црквеноправне литературе.
-
Године 1191. када је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, са намером да се замонаши. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио, али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед.
-
Ватопед је био Савин дом наредних седам година, где се искрено посветио монашком животу. Ту је имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности. Боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности. Ту се формирала његова религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. Света гора је током читавог Савиног живота остала његов други дом.
-
Стефан Немања се 25. марта 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. Немањина одлука била је мотивисана како политичким тако и верским разлозима. После годину и по дана проведених у Студеници (25. март 1196. — 8. октобар 1197) Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори.
-
Сава и Симеон су се после више година поново срели 2. новембра 1197. године у Ватопеду. Долазак Симеона, изазвао је велико интересовање код светогорског монаштва. Велики број монаха посетио је Саву и Симеона у Ватопеду а они су великодушно делили прилоге, највише манастиру Ватопеду у коме су боравили. У позну јесен 1197., Симеон и Сава су уз сагласност игумана Теостирикта кренули у обилазак Свете горе. Приликом обиласка даровали су бројне манастире, нарочито Кареју, Ивирон и Велику Лавру.
-
После извесног времена боравка у Ватопеду, Симеон и Сава су одлучили а оснују српски манастир на Светој гори.Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III Анђела. Монаси других светогорских манастира нису били задовољни оваквим развојем догађаја јер су сматрали да ће Ватопед добијањем Хиландара исувише ојачати. Управа Свете горе је затим молила цара да да манастир у пун посед српским монасима, што је резултиртало издавањем још једне хрисовуље јуна 1198. године.
-
После смрти свога оца, Сава је наставио даље да ради на организовању Хиландара. У пролеће 1199. Сава је опет отишао у Цариград где је цар Алексије III издао још једну хрисовуљу којом је потврдио раније стечена права Хиландара и додао му је опустели манастир Зиг на јужној обали Свете горе. До августа исте године Сава се вратио у Хиландар који је брзо растао. У време Симеонове смрти у њему је било 10—15 калуђера, да би се након неколико година њихов број повећао на деведесет.
-
До 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори. Тих година Саву је привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик. Сава је уживаo огроман духовни ауторитет, те га је средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника.
-
У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Над моштима свога оца Симеона, Сава је помирио завађену браћу. Године 1217. Сава се вратио на Свету гору.
-
Сава је поставио темеље Српске православне цркве, као и образовања у тадашњој Србији. Његова најзначајнија писана дела су: Житије Св. Симеона, Карејски типик, Хиландарски типик и Студенички типик, као и Законоправило.
-
Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, а васељенски патријарх Манојло I Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233., да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину.За седиште прве српске архиепископије проглашен је манастир Жича (задужбина Стефана Првовенчаног).
-
На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. године затекла га је смрт у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов рођак, краљ Владислав.
-
Турци су спалили Савине мошти 1594. године у Београду, али то није смањило поштовање које је српски народ гајио према светом Сави. Култ Св. Саве снажно се шири после 1775. године када га је карловачки синод уврстио међу српске народне свеце. Разна дела просветног и културног значаја у српским срединама обављана су на Савиндан. На Савиндан 1826. основана је Матица српска. Од средине 19. века Св. Сава се сматра заштитником и покровитељем српских школа.
-
Највећу увреду српском народу турски завојевачи су учинили 1594.године, када су тело Светог Саве, које је почивало у манастиру Милешеви донели у Београд и спалили на Врачару. У Београду се 1895.године, тек неку деценију по дефинитивном ослобођењу од турске окупације – оснива Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару, са циљем да се храм подигне на месту на којем су спаљене његове мошти. Друштво су основали стотину најугледнијих грађана тадашњег Београда, на челу са митрополитом Михајлом.
-
За време турске владавине, Косовска Митровица је било једно од последњих места које је добило православну богомољу. Пре подизања цркве „служба Божија вршила у некој малој кућици адаптираној за те потребе“. После 25 година од добијања хатишерифа (дозволе) из Цариграда, највише због лошег материјалног стања становника, године 1895. почеле су припреме за подизања цркве. Почетак зидања нове цркве која ће носити име Храм Светог Саве отпочело је 6. августа 1896. године.
-
- Марија В. Кочић, Драгољуб Кочић, Душко Лопандић, уџбеник историје за 6. разред основне школе, Логос, Београд, 2012.
- Андрија Веселиновић, Радош Љушић, Српске династије, Платонеум, Нови Сад-Београд, 2001.
- https://hramsvetogsave.rs/
- http://www.spc.rs/sr/sveti_sava_prvi_arhiepiskop_prosvetitelj_srpski
- http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava
- https://www.biografija.org/knjizevnost/sveti-sava-rastko-nemanjic/
